[0:01]Prvi prikaz mosta, prva slika mosta koji je još uvek bio neizgrađen, stvorila se u glavi Mehmed-paše Sokolovića. Govorimo o onom trenutku kada je Mehmed-paša Sokolović, tada još uvek desetogodišnji dečak, došao na obalu Drine, gde nije bilo mosta kao što sam rekao. Gde je jedan skeledžija Jamak, tako se zvao, koji je nije imao jedno uvo, jedno oko i jednu nogu, imao je drvenu nogu iz prethodnih ratova, kao neka mitska ličnost, kao neki skeledžija koji prevozi u nekom donjem svetu putnike. Dakle, prevozio zapravo onu kolonu Turaka sa decom koja su pokupljena u danku u krvi. I upravo na tom mestu majke, sestre dečaka koji odlaze nisu mogli da nisu mogle dalje i tu su ostajale da plaču i da praktično tuguju za izgubljenom decom. I evo kako to opisuje Andrić. Toga novembarskog dana u jednom od onih mnogobrojnih sepeta ćutao je i suvih očiju gledao oko sebe jedan crnomanjas dečak od desetak godina iz visokog sela Sokolovića. Ozeblom i pocrvenelom rukom on je držao malu krivu britvu i njome rasejano odeljao perva svoga sepeta. Ali je u isto vreme posmatrao sve oko sebe. Zapamtio je kamenu obalu obraslu retkim, golim i ubogosivim rakitama. Nakaznog skeledžiju i trošnu vodenicu punu paučine i promaje u kojoj su morali da prenoće pre nego što su uspeli da se svi prebace preko mutne Drine nad kojom su graktale vrane. Kao fizičku nelagodnost negde u sebi, crnu prugu koja s vremena na vreme za sekundu dve preseče grudi nadvoje i zaboli silno. Dečak je poneo sećanje na to mesto gde se prelama drum, gde se beznađe i čamotinja, bede zgušnjavaju i talože na kamenitim obalama reke, preko koje je prelaz težak, skup i nesiguran. To je bilo ranjavo i bolno mesto te inače brdovite i oskudne krajine, na kome nevolja postaje javna i očita, gde čovek biva zaustavljen od nadmoćne stihije i postiđen zbog svoje nemoći. Mora da uvidi jasnije sagleda i svoju i tuđu bedu i zaostalost. I obratite pažnju na ovaj jedan detalj koji nije mogao nikako biti spoljašnje prirode. Dakle, taj dečak kao fizičku nelagodnost negde u sebi crnu prugu koja s vremena na vreme za sekundu dve preseče grudi nadvoje i zaboli silno, poneo je sećanje na to mesto. Ovo Andrić nije mogao nigde da pročita, da je Mehmed-paša Sokolović imao doživljaj crne pruge koja preseče grudi i koja boli. On prosto sada na jedan mitološki da tako kažemo ili iracionalan način pokušava da objasni psihologiju samog dečaka. Problem jeste u tome što je, što je taj zapravo bol počeo sve više da jača kako je Mehmed-paša Sokolović se uspinjao na lestvici društvenoj nikada nije mogao da se oslobodi tog bola. I šta kaže sada Andrić dalje? Taj novi čovek, sad već govori o tom velikom veziru, a ne o malom dečaku, koji je nastao u tuđem svetu, gde ni mišlju ne možemo da ga pratimo. Morao je da zaboravi sve što je ostavio u kraju iz kojeg su ga nekada odveli. Zaboravio je nesumnjivo i prelaz na Drini kod Višegrada, pustu obalu na kojoj putnici drhću od studeni i neizvesnosti, sporu crvotočnu skelu, čudovišnog skeledžiju i gladne vrane iznad mutne vode. Ali ono osećanje nelagodnosti koje je ostalo od svega toga zajedno nije nikada potpuno nestalo. Naprotiv, sa godinama i sa starošću javljalo se sve češće. Uvek ista crna pruga koja mine grudima i preseče ih naročitim dobro poznatim bolom iz detinjstva, koji se jasno razlikuje od svih muka i bolova što ih je docnije život donosio. Sklopljenih očiju vezir bi tada čekao da crno sečivo prođe i bol umine. U jednom od takvih trenutaka, on je došao na misao da bi se oslobodio te nelagodnosti kad bi izbrisao onu skelu na dalekoj Drini kod koje se beda i svaka nezgoda kupe i talože bez prestanka. Time što bi premostio strme obale i zlu vodu među njima, sastavio dva kraja druma koji je tu prekinut i tako zauvek i sigurno vezao Bosnu sa istokom. Mesto svoga porekla sa mestima svoga života. Tako je on bio prvi koji u jednom trenutku iza sklopljenih očnih kapaka ugledao čvrstu i vitku siluetu velikog kamenitog mosta koji treba na tom mestu da nastane. Vidite, taj bol koji je neobjašnjiv i koji nije ljudski, Andrić je ovde hteo još više da naglasi. Kao što smo rekli, Mehmed-paša Sokolović nikada nije zaboravio mesto odakle se nalazi. Ali Andrić ovde govori da je taj veliki vezir sve zaboravio, da je zaboravio i tu kamenitu obalu nad kojom gladne vrane iznad mutne vode lete. Obraslu tu obalu obraslu siromašnim i retkim rakitama. Dakle, on je sve to zaboravio, kaže Andrić, iako istorija govori da nije bilo baš tako. Ali nije mogao da zaboravi, kaže Andrić, tu crnu prugu koja kao sečivo mu predvoji grudi na dva dela. I upravo to je bio motiv da se napravi most. Smatrao je ako napravi most, da će ta crna pruga, to sečivo koje mu seče grudi nestati. I zaista na jedan vrlo interesantan način se odigrava dalje radnja u Andrićevom delu. Kada je završen most potpuno Mehmed-paša Sokolović se oslobodio crne pruge, ali desilo se nešto drugo. Kada je krenuo u džamiju da klanja, jedan derviš, a derviš je stari monah muslimanski, tražio je milostinju, došao je da prosi. I kada se Mehmed-paša Sokolović mahnuo za džep da mu da neki novac, tada je stari derviš izvukao nož. I upravo sečivom noža prošao putem one crne pruge kroz njegove grudi i tako je Mehmed-paša završio svoj život. Ono što jeste istorijsko je da je Mehmed-paša Sokolović nastradao u toj, u tom atentatu. Ali ova crna pruga to, ta, to sečivo koje mu je lomilo grudi ovde se na jedan vrlo interesantan način stalno ponavlja i Mehmed-paša Sokolović ne može da je se oslobodi. Interesantno i mesto gde je nastao most, kao da je mesto izabralo čoveka a ne čovek mesto. U nekim starim, da tako kažemo mitologijama, gradovi su se pravili po ugledu na recimo raspored zvezda na nebu. Tako je nastala ni Niva, ili su se gradovi pravili na onim mestima gde bi ubili divlju zver ili gde bi pustili domaću životinju pa tamo gde ona umre. U ovom slučaju, dakle, možemo reći da je redosled potpuno zamenjen.
[7:27]Obično čovek bira mesto gde će napraviti građevinu, ali ovde je samo mesto, mesto u u trenutku u kome nastaje ta crna pruga u telu Baje Sokolovića, malog dečaka. Mesto je izabralo čoveka da bi čovek tu napravio most. Interesantno je da prilikom prvog pojavljivanja crne pruge u telu dečaka, taj dečak ima u svojim rukama britvu. I ta crna pruga kad god se bude pojavila sa njom će biti i sečivo neko u zajednici. Ono što je takođe interesantno da crna pruga nastavlja svoj život kroz roman. Recimo, u trenutku kada austrijska vojska ulazi u Višegrad, tada imamo jedan proglas koji je zalepljen na kapiji mosta. I kaže Andrić da je taj proglas oivičen crnom prugom. I opet kada bude sledeći proglas, proglas da je austrijska carica ubijena u Ženevi, da je jedan Italijan ubio, opet će se pojaviti crna pruga. Ta crna pruga sada neće biti praćena sečivom, nego po jednoj logici da slično rađa slično, sada će se olovno topovsko đule stalno povezivati sa tom crnom prugom. Za koga je vezana crna pruga i topovsko đule? Vezana je upravo za onu porodicu koja je opisana u ovom delu, a to je porodica Mutevelića koja je bila zadužena da čuva zadužbinu. To su bili likovi Daud-hodže i Alihodže. Dakle oni su bili zaduženi da čuvaju most kroz vekove, da vode računa o njemu. Most i taj kamenitihan. Daud-hodža će umreti kada bude popravljao han, a Alihodža koji u trenutku, u jednom trenutku kada Austrijanci ulaze i imamo ideje među muslimanskim stanovništvom i varošanima, zapravo da se treba suprotstaviti Austrijancima. Ali hodža kaže da miroljubiv i racionalan čovek govori da se ne treba suprotstaviti njima jer su silni i jači i tada on biva zakucan za središnju gredu u mostu, zakucan mu je uvo. I u tom trenutku on oseća, jer videvši tu crnu prugu na papiru, osećaj jedan jedan bol kao u grudima koji je vrlo sličan bolu Mehmed-paše Sokolovića, ali ovde se percipira kao jedno đule. Na kraju će njegovo srce praktično on je bolestan od Angina Pectoris na samom kraju dela i to je poslednja scena kada granatom budu rušili moste. Jedan deo mosta kamen će uleteti u njegovu njegov dućan gde je gde je Alihodža i on će umreti u trenutku kada i most umire. Dakle, Andrić detaljima koji možda nisu tako vidljivi, a zaista ako malo čitamo pažljivije videćemo da su ti detalji i te kako bitni. On ostvaruje jednu drugu ravan, ravan u kojoj čovek ne bira mesto gde će biti most, nego mesto bira čoveka da da tu napravi most. Osim ovih legendarnih mitoloških motiva mi imamo još i druge motive koje smo pominjali. Recimo, u svim mitologijama sveta postoji motiv žrtve da bi građevina mogla da da prosto uspe. Čak i u našoj narodnoj pesmi Zidanje Skadra. Vuk Karadžić takođe piše da prosto mora da postoji žrtva da bi most ili bilo koja građevina uspela i u svim drugim mitologijama. Mi ovde imamo priču o o blizancima koji su ugrađeni u most. Ali evo jednog događaja koji Andrić opisuje koji se zaista dogodio. Krajem te treće godine, treće godine građenja mosta, desila se jedna od onih nesreća bez kojih velike građevine retko bivaju. Dovršavao se srednji stub koji je nešto viši i pri vrhu širi od ostalih, jer na njemu treba da počiva kapija. Kod prenošenja jednog velikog kamenog bloka posao je zapeo. Radnici su se rojili oko ogromnog četvorugavnog kamena koji je obavijen debelim konopcima, visio nad njihovim glavama. Vizalica nije uspevala da ga nadnese tačno nad njegov ležaj. Majstor Antonijev pomoćnik Arapin pritrčao je nestrpljivo i počeo da glasnim ljutitim povicima i na onom čudnom mešanom jeziku koji su u toku godina stvorio između ovih ljudi iz raznih krajeva sveta, izdaje naređenja onima dole na vodi koji su rukovali dizalicom. U tom trenutku na nerazumljiv način, pazite na nerazumljiv način, ovde automatski se aktivira delovanje neke sile koja nije nama razumljiva. Popustili su konopci i blok se srušio najpre jednim krajem, a zatim celom težinom na uzbuđenog Arapina koji nije ni gledao iznad sebe nego dole na vodu. Čudnim slučajem, evo opet čudnim slučajem. Dakle, Andrić opisuje nešto što se realno moglo dogoditi, ali pokušava da utka u taj opis delovanje nekih sila koje su više od nas samih i koje poštuju jednu pravilnost. Ni jedna građevina ne može biti ostvarena ukoliko se u tu građevinu ne ugradi živ čovek ili neka žrtva. Dakle, čudnim slučajem blok je pao tačno gde treba, ali je pri padu zahvatio Arapina i pritisnuo mu celu donju polovinu tela. Nastala je trka, uzbuna i dozivanja. Ubrzo je stigao i majstor Antonija. Mladi crnac je posle prve nesvestice došao sebi. Sad zamislite situaciju u kojoj je čovek pritisnjen blokom, donja polovina tela je pod kamenim blokom, a on je još uvek živ, je li? Dakle, on je došao sebi, stenjao je kroz tisnute zube i tužno uplašeno gledao majstor Antonijeve oči. Arapinova sahrana bila je svečan događaj koji se dugo pamtio. Svi muslimani muškarci izašli su da ga isprate i ponesu po nekoliko koraka njegov tabut u kom je ležala samo gornja polovina njegovog mladog tela, jer pola ga je ostalo pod kamenim blokom. Ovo bi možda mogao da bude jedan običan događaj koji se zaista mogao dogoditi, ali na jednom drugom planu, na planu legende i na planu nečega što je iracionalno. Potpuno je nejasno kako to slučajno popuste konopci i zahvate samo donju polovinu tela ovoga Arapina.
[14:32]Koja simbolično prikazuje vezu sa donjim svetom, sa onim što je htonsko, sa onim što je demonsko. I zapravo u most je ugrađen demon koji će se opet na interesantan način, pazite, to se dogodilo 1519. godine recimo. A 1804. godine kada bude buna u Srbiji Karađorđeva, a Andrić kaže da je Višegrad povezan sa Srbijom i da svi događaji iz Srbije se preslikavaju i prelivaju u sam Višegrad. Tu će se napraviti na sredini mosta vojska turska će napraviti jednu kapiju drvenu i tu će biti uhvaćen jedan čičica, jedan starac koji se zvao Jelisije, koji je tu prosto bio žrtvovan zbog besa Turaka i zbog tog ustanka. I jedan mladić Mile koji je pevao pesmu o Karađorđu i oni će biti, njima će biti odsečene glave i biće tu na tom mostu upravo na središnjem stubu gde se nalazi taj ugrađeno donja polovina tela tog Arapina. Tu će biti istaknute njihove glave. Međutim interesantno je da je dželat koji je odsekao glavu Jelisiju i Miletu zapravo ima isti opis kao i taj Arapin koji je ugrađen, koji je ugrađen u središnji stub mosta. Taj dželat je ima crnačke usne, ima zemljanu boju lica i potpuno sada po toj nekoj drugoj logici na jednoj drugoj ravni duh onoga demona zarobljenog u mostu, duh Arapina se otelotvoruje u nekom dželatu koji i dalje tu da tako kažemo ubija. Ono što je interesantno most ima i belu žrtvu, a bela žrtva je onaj Radisav koji je nabijen na kolac i koji je dao svoj život da bi most mogao da bude izgrađen. Naravno o pošto ova priča o o mostu na Drini je sastavljena od 24 različita poglavlja koji imaju svoju posebnu kompoziciju, nešto samo od tih poglavlja čućete na narednim predavanjima.
