[0:15]Svedok u glavnom loših odnosa Srba i Albanaca poslednjih decenija. Godinama je izveštavao za albanske medije iz Beograda i dokumentovao najvažnije događaje. O aktuelnoj situaciji i odnosima Beograda i Prištine, o tome ima li ljubavi između Srba i Albanaca, kao i kako je doživeo da ga tabloidije označavaju biološkim ocem Aleksandra Vučića. Za Al Džaziru govori novinar Fahri Musliju. Hvala vam što govorite za Al Jazeera Balkans i da krenemo najpre od Kosova. Da li je na vidiku rešenje kosovskog pitanja s obzirom da je Amerika sve prisutnija odmrzavanju konflikta između Kosova i Srbije. Tu je takođe i nova administracija Evropske unije, a čini se da srpski zvaničnici pripremaju teren da će uskoro biti rešeno pitanje Kosova. Pa hvala što ste me pozvali. Pa da vam kažem jednu stvar, ja sam uvek bio optimista i mislio sam da će to pitanje daleko ranije da se rešiti. Međutim, to se isuviše dugo odovlačilo. Uvek je bilo tu raznih predloga, raznih rešenja. Razgovori u Briselu takozvani tehnički, doduše to su bili politički razgovori, nisu dali svoj efekat. I to se odovlačilo i sve što se duže odovlači neka stvar onda rešenje je daleko, daleko teže naći. Očigledno sada i Amerikancima i Evropskoj uniji žuri. Svak zbog svog interesa pre svega, a ne zbog interesa Kosova i Srbije da oni to reše. A da li će se rešiti to ove godine teško to da da da da mogu da da da predvidim ili da da prognoziram. Zato što prevario sam se prošle godine i preprošle godine sam rekao da će se to rešiti brzo. To na nekim skupovima gde smo pričali baš o tim o tom po tom pitanju. Jer uvek nešto iskrsne i to se blokira. Blokiraš to, izgleda da jednoj i drugoj strani, pre svega srpskoj strani, više odgovara da ta da to pitanje se ne reši, da to bude takozvani zamrznut konflikt i da srpska vlast nastavlja svoju priču sa ekonomskim razvojem, sa integracijama. Doduše i tu se gubi vremena jako puno. Imam osećaj, to sam rekao i ranije, da političari na Balkanu nemaju osećaj o vremenu. I oni prihvataju neku stvar nakon 10 godina umesto da su prihvatili odmah. I postoji tu jedna jedna savet, sećam se ja u politici, to kad je Jaser Arafat rekao Izetbegoviću uvek prihvati prvo rešenje, prvu ponudu, jer svaka sledeća biće jako teška. Dakle, ovde sada došli smo u situaciju da se to na neki način reši, ali siguran sam u tome da dijalogom same vlasti Beograda i Prištine to se ne može rešiti. Ja bih sam pristalica toga da se to rešenje stavi na stolu od tih učesnika u tim o tom tom rešenju i da oni kažu po sistemu uzmi ili ostavi. Znači to jedino rešenje vidim tu. A u kom smeru bi to trebalo da ide, da li je možda podela teritorije rešenje ili mislite možda da, da, da su Vučić i Kurti ti koji će dovesti do kraja? Pa neko mora to dovesti do kraja. Da li će to biti Vučić ili Kurti, to nije bitno. U Srbiji postoji taj strah, doduše da ne bude proglašen izdajicom ako taj bude prihvatio nezavisnost Kosova priznao. Što je to vrlo pogrešan stav. Jer ta ko taj političar ko bude rešio taj sukob tako da nazovem vekovni sukob ili ili pitanje Kosova i Srbije, odnosno pitanje Srba i Albanaca taj čovek će ući u istoriju kao kao pozitivna figura. Znate. On će da da da da oslobodi Srbiju jednog velikog tereta. Oslobodiće Srbiju čak i od tog mita Kosovskog. Jer Vučić čak je rekao prošle godine po meni jednu istorijsku izjavu, što niko do sada nije rekao, da nas su lagali da je Kosovo naše. Kosovo nikad nije bilo naše.
[4:51]Znači ako je i on imao hrabrosti da kaže to, a ima i apsolutnu moć, znači on je u stanju da to pitanje reši. I i svako kašnjenje ide na na na na štetu Srbije. Jer da ne zaboravimo. Put Srbije prema Briselu ide preko Kosova odnosno preko Prištine. Kao što i put Kosova ide za Brisel ide preko preko Beograda. Ne mislim da je rešenje podele dobro rešenje podele. Ali kosovska vlast je napravila jednu veliku grešku što nisu formirale zajednicu srpskih opština. Skoro sam pogledao neku moju izjavu za Deutsche Welle 2010. godine gde sam rekao da će Srbi dobiti autonomiju. I to će biti sada možda malo veća autonomija nego što se moglo tada dobiti. Autonomiju u okviru Kosova po Ustavu Kosova i zakonima Kosova. I sad će to biti i teritorijalna i politička autonomija najverovatnije. Mada na ovim prostorima svi su poznanicima nevolja gradnji na na na na reči autonomija, kad to spomene to onda onda onda svi se plaše nekog neki strah je tu. Ali ja ne vidim drugo rešenje. Znači ja nisam za podelu bez obzira da li je to konačno rešenje, nije. Ali podela izreziva druge sukobe, premeštaj stanovništva, sukobe niskog intenziteta, znate, jer ipak i Kosovo i Srbija odnosno Srbija i Albanci su upućeni jedna drugo, mislim tu su komšije, vekovima su bili na ovim prostorima. Od toga se ne može pobeći. Treba naći neki vodu modus vivendi. Ali kroz tačno rešenje i da jedna i druga strana krenu da da da da sarađuju i da uspostave neke normalne odnose zarad ljudi, svojih građana jedni i drugi, a ne kao do sada, znate veliku cenu plaćaju građani jedne i druge strane. Vi inače ovaj živite u Prizrenu, a vrlo često ste u Beogradu. Šta o Srbinu misli jedan Albanac sa Kosova? Da li su oni dovoljno poznaju? Imali primera druženja, sklapanja brakova, komunikacije između dva naroda? Pa ti odnosi su porušeni već 90-ih godina, znate. Bilo je ranije, ako idemo u neku prošlost, dosta komšija između Srba i Albanaca na Kosovu dole. Stari Srbi su znali albanski jezik. Albanci su znali srpski, svi jer mi smo učili u školama na kraju krajeva. Taj istorija ti odnosa nije baš tako, tako, tako blistava, nije sjajna. Jer uvek ko je došao na vlast ubinjatavao onog drugog, na neki način, budući da su Srbi duže bili na vlasti, onda su Albanci platili neku veću cenu. Dakle postojala su ta prijateljstva, komšijstva, druženja. Ja govorim za moju generaciju pa i kasnije. Ali generacija koja je rođena 80-ih godina više, ona nema taj, taj, taj osećaj prijateljstva, osećaj empatije prema, prema drugoj strani. Govorim sad o Albancima, kao što Srbi bili oni s Kosova ili Srbije, nemaju taj taj taj osećaj prijateljstva ili ili ili tog komšijskog odnosa prema, prema Albancima. Znači postoje ti stereotipi kod ti jednog i drugog. Oni su takvi, oni su najgori, oni su zločinci, oni su kriminalci, sa njima se ne može živeti, oni su ubijali decu. Znači to govori jedna i druga strana.
[8:28]I tu jako teško naći neki neki neko neko zbližavanje. A to zbližavanje će doći samo po sebi onog trenutka kada se uspostave neki normalni odnosi u tom slučaju kad Srbija prizna Kosovo kao nezavisnu državu i kad Kosovo krene nekim putem razvoja svojim, i kad se oslobodi tih tog kriminalnog milea i korupcije i i i nezaposlenosti i i drugi i drugi negativni pojava u Kosovom društvu i da u tom slučaju ja predviđam da će doći do nekih do nekih pozitivnih pomaka i promena. Jer da se da se ne varamo. I dan danas je i s jedne i s druge strane svakog dana mi mlad mlade bombardujemo raznim filmovima iz rata, raznim herojima. A ništa ne nudimo ništa novo i kad vi tako mladima servirate tu priču stalno, onda ne možete ni očekivati da oni promene ne neke stav, znate. I tu je greška. Ima nešto drugo što na Kosovu za razliku od Srbije ovde mediji su drugačiji dole. Mediji nemaju taj taj taj huškački huškačke napise, ne šire mržnju prema Srbima. To stoji. Ja nisam zadovoljan sa medijima na Kosovu, da se razumemo. Ali u odnosu na na srpske tabloide kao što je tabloid kao što je Informer, kao što je Kurir, oni su oni su znate šta to je to je to je daleko, daleko bolje. Znači toga nemate na Kosovu i to mi je drago zbog toga. Kažem koliko god nisam zadovoljan sa sa sa radom novinara uopšte. I time su deca zaštićena na neki način.
[10:18]Ali imate portale opet koji ili društvene mreže koji ipak huškaju na to i izazivaju mržnju. Znači u odnosima Srbije i Albanaca najbolja roba je mržnja, na žalost. I to teško, teško to prevazići i i najbolji odnosi imaju, imaju kriminalci i mafija. Ja sam par puta rekao da da političari treba da se ugledaju malo na na na na to druženje, rad mafije i da oni krenu sami da rade nešto za za korist i za dobrobit svojih građana. pisali ste za za onu knjigu o kada su se voleli Srbi i Albanci. naslov je u prošlom vremenu. I ima li takve ljubavi sada i hoće li je ikada biti? Da li, da li danas ima takve ljubavi? Mislim da nema. Te ljubavi više nema, nema već od 80-e neke godine pa na ovamo. Znači kad su već ti odnosi porušeni, doduše. Ima, ima, ima tamo jedan tekst o o devojkama iz Albanije koje se udaju za Srbe ovde. U Srbiji ima tu preko 300 tih devojaka koje su udavale. Ali to sad da li je to ljubav ili to je nešto drugo, neki interes. Nije ona prava ljubav, mislim kao što što što imamo u tim tim knjigama. Kao što je recimo slučaj Bekima Fejmija, kao slučaj Faruka Begolija, kao što je slučaj onog one one one Anđičke koja je bila udata za onog Albanca. Toga, toga nema. Inače ste svedok mnogih događaja u odnosima Srba i Albanaca, izdali ste i knjigu o o suđenjima 1999. i do 2001. godine.
[12:18]Da, tad sam pratio te sudske procese, uglavnom one neznačajnije, uključujući i proces protiv sadašnjeg premijera Kosova Albina Kurtija, koji je tada bio najpoznatiji političar zatvorenik u Evropi, pa tu je bila i ona pesnikinja Flora Brovina. Ja sam to pratio u Nišu, znate. To je bila maskarada u suđenju, znate. Ja sam čak imao tamo jednu rečenicu da je to najveće posrnuće srpskog pravosuđa uopšte. Jer recimo ne možete vi osuđivati čitavu grupu od 145 ljudi za isto delo. Mislim, ljudi su prosto kidnapovani na ulici po kućama u radnjama, odvedeni. Tu je bile bile su raznog uzrasta od dete od šest godina do do starijeg čoveka od 90 godina. Znači to je, stari to je bilo političko suđenje. To su bili montirani procesi. Ja sam pisao tu knjigu i na albanskom i na srpskom. Izašao sam 2002. godine na albanskom, a 2005. godine na srpskom. I to jeste neko je nazvao to jedno kapitalno delo, jer niko do tada nije pisao. Znači to su činjenice. Ništa drugo. Suđenja, pratio sam suđenja, obrađujem pet, šest tih ključnih sudskih procesa. I neke druge spominjem tamo, a vrednost te knjige jeste da imam original spisak zatvorenika. Ja sam izavao ja sam te ljude nazvao da su to bili taoci tadašnjih režima u Srbiji jer su bili u zatvorima na Kosovu, onda su prebačeni u Srbiju ovde. Tako se i zove, zove na albanskom knjiga to je to je suđenje talaca. A na srpskom knjiga je montirani procesi protiv Kosovskih Albanaca. To je jedna dobra knjiga. Sa tim ljudima se sretnem ja dan danas. To im je dokument na neki način. Što se tiče osuđenika, jedan od njih je, kao što ste malopre rekli, i sadašnji premijer Albin Kurti. Zajedno smo pratili to suđenje u Nišu. Koliko tako nešto iz njegove prošlosti može da utiče na njegov odnos prema Srbima na Kosovu sada? Sa Kurtijem na tom suđenju, kad je ono suđenje 15, 15 godina, skoro svi novinari koji su bili tada su mi rekli da on će biti budući lider Kosova. Ja sam se smejao tada, rekao sam čoveče, on 15 godina u zatvoru, pa lider, znaš šta, posle 15 godina niko ga neće znati. Kurti se oslobodio i Kurti Kurti je vrlo, vrlo inteligentan. Ima znanje, on je ulagao u sebe. Znate, on prati filozofiju i politiku i sve živo. On je idealista veliki. On je borben. On ima taj, ja sam nazvao njega, ima taj revolucionarni duh Če Gevare. A ima, imao je taj stil ovoga bivšeg grčkog premijera, mislim levičar je tog, tog, tog stila. Znači i Kurti je postigao to što je postigao. Znači došao je do do do do vrha piramide, piramide vlasti. Kurti je dobio strašne batine u zatvoru. Ja sam s njim pravio intervju, kad se promenjala vlast u Srbiji. On je tamo posle presude u Ćupriji otišao da da izdržava kaznu. Ja sam tamo pravio intervju s njim. Odličan intervju, fantastični intervju i tu ne možete vi otkriti bilo šta da Kurti mrzi nešto iz Srbije. I posle toga Kurti čak ima jedno pismo, otvoreno pismo gde je moli za za za neku vrstu pomirenja među Srbima i Albancima. Imam to, imam to i pismo njegovo tu. Kod Kurtija ne možete vi to videti, niti on ima to u svom, u svom bitu, u svom biću nema to, to mržnju nema. Kurti govori fantastično srpski, kao što i govori engleski. S druge strane ne može neko ko je ekstremista ili nacionalista da bude oženjen sa nekom strankinjom, nego bi bio se oženio sa nekom Albankom, on se oženio sa Norvežankom. Znači, toga nema. On može biti čak dobar primer kako neko ko je platio visoku cenu kao terorista ili ili državni neprijatelj, da danas može biti taj ko će doprineti da ti odnosi budu daleko drugačiji i bolji. Ja se sećam kad je ovaj u Niškoj sudnici rekao da ne priznaje sud koji ga je osudio na višegodišnju kaznu zatvora. Od takvih levičarskih stavova gde je danas Kurti? Je li i dalje levičar ili? Pa Kurti jeste levičar. Nije on ekstremni levičar. Ja nisam prihvatio te neke neke ocene po tim evropskim centrima u novinama, kad su rekli da je on ekstremni levičar. To nije ekstremni levičar. Ne. On je više taj levičar tog socijaldemokratskog tipa. Ali znate šta, kad imate neki idealizam onda nekad idete malo i ekstremno u nekim stvarima. Znate, jer i da vam je da da da da rešite pitanja oko države, naroda, ljudi, čovek koji ima čiste ruke na kraju krajeva je došao na tu na tu poziciju, koji je moralan. Da će njega da kvari vlast, to ćemo videti. Ali mislim da on je pravi čovek na pravom mestu. Možda na početku pravi neke greške ali uvek nisu te kardinalne greške koje koje će uticati jako puno. Ja mislim da će on biti primer drugi, drugi ljudi i drugi političari na Balkanu kako se može radom investicijama u sebe pre svega, da se da da da da budete pravi partner drugoj strani. Nešto drugačije teme. Napisali ste i započeli ste ima nje filma o jugoslavenskom glumcu Bekimu Fehmiu. Prvi glumac koji je, kako kažu, probio gvozdenu zavesu tada još ono između istoka i zapada. Znaju li ljudi na Kosovu ko, ko je on i njegove jer su njegovi filmovi tek nedavno prikazani na nacionalnoj televiziji. O Bekimu pisao sam monografiju na albanskom jeziku. Izdosam 2015. godine. Onda sam krenuo rukopis na srpskom odnosno srpsko-hrvatskom jeziku pošto je on živeo to vreme. I taj rukopis nije oštampan jer imao sam razgovor sa 20 izdavača koji su odustali dva puta. I sad treći izdavač to je filmski centar, način smo se dogovorili da oni izdaju, izdaju tu knjigu. Mada se nudio još jedan privatni izdavač, ali to nisam baš hteo sa njima. To je jedna obimna knjiga na kojoj sam radio skoro pet godina. Jer hteo sam da i Albanskoj i Srpskoj javnosti prezentiram. jednu takvu gomadu, takvu ličnost u kompletu, u totalu, znači. I onu ljudsku stranu i onu profesionalnu stranu jednu i drugu. I u tome mislim da sam uspeo i ta monografija je jedno jedno kapitalno delo, jako dobro. E sad, ove godine Bekim puni 10 godina od kad je od kad je umro. Ja sam pokušao da da da da raznim raznim sećanjima na njega svake godine u Prizrenu. Raznim tekstovima da to približavam čitaocima i građanima Kosova pre svega mladima, jer mladi ne znaju o Bekimu. Čak u nekom kvizu kad su pitali ko je Bekim Fehmiu, neko je rekao je sportista, drugi je rekao pevač, treći je rekao ne znam šta. Znači niko nije rekao da je on glumac. Znači mladi ne znaju, a na žalost i i i Kosovo i Albanci, pa i Srbija ovde, ima jednog jednog ogromnog kapitala, jednog velikog kapitala i s jedne i s druge stranu. Bez obzira što Bekim nije igrao ni jedan albanski film, jednu albansku dramu. Ali postoje razlozi zbog čega to nije uradio. Bekim je bio veliki profesionalac. On je bio perfekcionista.
[20:56]On nije, nije, nije mogao da podnese neznanje. I nije mogao da pravi trule kompromise kad je reč o profesiji. Znači, ljudi na Kosovu generacija od rođena 70-ih godina pa na ovamo vrlo malo znaju ili ne znaju uopšte. Bez obzira što je bilo pokušaja kod pojedinaca da zloupotrebe Bekima kroz prikazivanje njegovih filmova. Pre svega kroz one, one manifestaciju Mirdita, dobar dan. Prošle godine umesto da se u Prištini prezentuju dostignuća u srpskoj kulturi, oni prikazuju osam Bekimovih filmova i to su nazvali nedelja Bekimovih filmova, što sam smatrao da je to to to bespredmetno. I to sam ja kritikovao u jednom tekstu. To je zloupotreba, čisto zloupotreba. Onda smo krenuli na inicijativu jednog mladog kreatora s Kosova. Napisao sam, napisao sam scenario da pravimo dokumentarni film o Bekimu. I to povodom, povodom 10-godišnjice njegove smrti. Film smo krenuli da snimamo negde u januaru, krajem januara. Završili smo snimanje u u Beogradu, u Sarajevu, Zagrebu, u Prištini, Prizrenu. Nastavljamo u Tirani, u Skadru gde je Bekim živeo kao, kao, kao mlad. A Bekim je rođen u Sarajevu kao, kao što znaju. Onda idemo najteže snimci su nam bili najteži, posebno nam je inostranstvo. Jer puno je ljudi tamo koji su radili sa Bekimom nisu živi više. Kako danas gledate na na novinarstvo s obzirom da ste i sami ste žrtva tabloida, da ste u jednom trenutku čak bili na udaru medija koji su vas označili kao biološkog oca Aleksandra Vučića. Pa to kad su, kad su mi to uradili moje kolege na Kosovu dole, ja sam se malo bio i tužan i smejao sam se i video sam da, da profesija otišla do vraga, što bi se reklo, da nema profesije više jer niko se ne, ne, ne poziva na, na činjenice. Niko se ne poziva na dva izvora nego jedan izvor. Svako na, na, na sistem copy-paste. Puštaju znaš svinjure neke, neke crne tačke, ništa ono što je, što je, što je, što je tačno, što je realno, što je činjenično. I kad vi reagujete na nešto tako, onda niko vam ne veruje na ono stvar. Znate kako mislim ono, ono staro pravilo. Mislim, demanti nemaju svoj efekat kao što ima prava vest. Makar i i da je ona izmišljena vest ili ili kleveta, mada ja nikad ne volim da upotrebim reč lažna vest. Mislim, po meni nema lažne vesti, bar u teoriji, u teoriji vesti nema lažne vesti. Postoji vest, postoji poluvast. Jer vest je ono što se dogodilo. Znači ono što nije se dogodilo ne može biti laž. To može biti samo izmišljeno nešto. A laž izmišljotina su sasvim druge stvari ili kleveta. Znači. Tako da mene je žao što su novinari naseli na tu, hajde da kažem patku. Američkog predsednika. Gde je on to plasirao tu, tu, tu lažnu vest i sad se svi bave time. Znači profesija je srozana, nekad mi je stidim se da kažem da sam novinar. Stidim se. Ja pokušavam na razne načine da ipak utičemo, ali ne vredi to, nema, nema šanse. Radujem se što moja ćerka koja je isto novinar, na neki način ide mojim stopama što se tiče profesije ovde. Vrlo je rigorozna. Znači tu tu nema kompromisa kad je u pitanju, je l' u pitanju profesija. To nisam pravio kompromise. A danas novinari se, upotrebiću jedan onaj onaj žargon, spandžovali su se sa političarima. Znate, mislim, intiminizuju sa političarima, sa mafijom, prodaju se za za male pare. Za jedan put za Dubaji ili za za jedan telefon ili za ne znam šta. I kažem, prihvataju, prihvataju igru koju je nametnuo ovi vlasnici medija. Prihvataju tu igru. Niko se ne buni. Na Kosovu nemaju neku zaštitu tog udruženja novinara niti on reaguje na na te stvari. Zakoni ne štiti. Mislim zakoni štite pre svega građane od tih, tih, tih laži ili od tih, tih kleveta. Ne štiti uopšte. Tako da ja sam meta toga, toga i kolaterala. A ta hajka na mene ili ta kleveta na mene traje dan danas po tim tabloidima i u Srbiji i u Hrvatskoj i po celom Balkanu. Nisam imao snage da krenem po tim sudskim procesima, jer znam da je to to Sizov posao i drugo što nikad nećete znati koliko će to trajati. Onda prosto odustao sam od toga jer treba dokazivati nešto što što što je nedokazivo. A niko ne, ne uzima kažem činjenice, a činjenice govore sasvim drugo. Hvala vam što ste govorili za Al Jazeeru. Hvala i vama.
