[0:00]Ćao, dušance. Dobrodošli u još jednu epizodu podkasta reši sa anksioznosti. Danas želim da vam kažem šta ja to radim kad osećam anksioznost. No, pre nego što vam kažem šta ja to radim kad osećam anksioznost, jako je važno da napravim dugačku, dugačku uvertiru današnji podkast. Zato što ono što ja radim kad osećam anksioznost, u zavisnosti od toga gde se nalazite na svom putovanju rešavanja anksioznosti i učenja da regulišete svoju anksioznost, može da vam zvuči na granici između naučne fantastike i potpune budalaštine. I zato ću danas da napravim dugačku uvertiru da znate odakle zapravo dolazi moja reakcija. Kada klijent tek dođe u psihoterapijski proces, obično ulazi u situaciji kada je anksioznost prilično intenzivna, kada je funkcionisanje prilično otežano, kada je život postao prilično skučen, kada se ljudi oslanjaju na svoje sigurne zone, sigurne osobe, kada je spontano funkcionisanje već možda i za neke odavno prilično narušeno. U takvoj fazi, ako ste vi u ovakvoj fazi, ovaj savet će vam definitivno zvučati kao ili ovaj moj pristup će vam definitivno zvučati kao naučna fantastika, zato što je on dosta daleko od mesta na kojem se vi nalazite i to je u redu, OK? Ali uzmite ovo kao dokaz ili kao pokazatelj gde možete da stignete ako na tome budete radili na adekvatan način i vredno radili. I dosledno radili, OK? Želim da vam ovaj moj primer, jer to je primer i mnogih mojih klijenata koji kasnije kako da kažem, koji dostižu kasnije u terapijskom procesu, i ovo je nešto što može da bude i vaša istina. Samo nogu pred nogu, je l', jedan po jedan korak. Prvo što ima smisla i prvo što ja radim sa klijentima koji dolaze u ovakvom stanju jeste da prvo nauče kako to što im se dešava za njih nije opasno, kako ih ništa od onoga što im se dešava, ništa od onoga što im se dešava u telu, ništa od onoga što im se dešava u glavi, za njih nije ugrožavajuće. Ovo je jako važno zato što kad svi delovi ličnosti shvate, jer ja volim da kažem da postoje dva dela ličnosti, jedan racionalni, realistični i jedan uplašeni deo ličnosti koji razmišlja kao malo dete, on ne razmišlja na nivou vaše odrasle logike. Kada oba ta dela ličnosti shvate da vi niste ugroženi onim što se vama dešava, znači niste ugroženi simptomima, niste ugroženi svojom anksioznošću, vaši napadi panike prvo će da prestanu. A uvek je cilj da anksioznost spustimo što je više moguće da biste vi mogli malo lakše da funkcionišete.
[3:38]Kad je vama funkcionisanje olakšano, vama se oslobađaju između ostalog psihoemotivni kapaciteti da možete da nastavite dalje. Jer dok ste vi u velikom strahu niste u stanju ni da čujete bukvalno ništa, je l'? Nego se samo vrtite u tom strahu. Tako da je ovo uvek, uvek prvi korak. Zatim klijenti uče, kad savladaju ovaj prvi korak, kad shvate OK, nisam u opasnosti, to i dalje ne znači da se anksioznost ne pojavljuje. I u ovoj fazi je jako važno da klijent shvati kako on ima ili ona ima kontrolu nad svojim osećajem anksioznosti. Opet kažem, jako je važno da svi delovi ličnosti i ovaj realistični i ovaj uplašeni primete i osveste kako tačno anksioznost nastaje i kako nju kreira naša rođena glava. Znači naše rođene misli i uverenja u stvari kreiraju anksioznost. Ona nije nikakav spoljašnji entitet. Kao što je rekla jedna klijentkinja, nije to čovečuljak pored ceste, zeleni mali čovečuljak pored ceste, nego ona je osećanje koje nastaje kao posledica nekakvih naših uverenja. Kada shvatite da je to posledica vaših uverenja, vi ćete shvatiti da već vaš um zapravo upravlja tim osećanjem. Kad shvatite da vaš um upravlja tim osećanjem, e možemo da počnemo da radimo na promeni uverenja koja doprinose da se to osećanje pojavljuje. I ovo je neki proces kroz koji prolaze bukvalno svi moji klijenti i daje jako dobre rezultate. Znači daje kako bih to rekla, na tom putovanju se pomalo promene odmotavaju i klijenti em počinju da se osećaju bolje, em to što se počinju osećati bolje, to im uliva nadu da će biti još bolje, pa onda imaju motivaciju da istraju u procesu. Znači ne moraju da čekaju 100 godina da stignu do nekakve promene, do nekakvog olakšanja, nego se ta ta olakšanja da kažem putem odmotavaju.
[5:46]Zatim dođe jedna zanimljiva faza, a to je barem je prisutna kod velike većine klijenata sa perfekcionističkim tendencijama i sa sve ili ništa tendencijama, oni uznapreduju, dođu do određenog nivoa olakšanja. Međutim, svaki put kad im se iznova dogodi da osete anksioznost ili da se da imaju otežano disanje, ili da imaju nekakvo, nekakve glavobolje ili pritisak u telu, ili da, znači pojavi se nešto što se ranije pojavljivalo, pa je malo pauziralo, pa se sad ponovo pojavi, ovi klijenti sa perfekcionističkim tendencijama i sa sve ili ništa tendencijama postanu jako frustrirani. Obično kažu kako se sad to bilo, bilo je prestalo i sad se ponovo meni javlja. Šta nije u redu sa mnom? Šta ja ovde ne radim kako treba? OK. I pogotovo oni koji imaju sve ili ništa tendencije često misle jednom kad s tim završim, ima do kraja života valjda s tim da završim. I ako se samo jednom pojavilo ono nešto nepoželjno što ja smatram problemom, to je veliki problem. To se onda meni sve vraća. To ja ništa u stvari nisam postigla ili postigao. I i obično, baš sam recimo danas razgovarala sa jednom klijentkinjom koja kaže isto ovo. Ona kaže imala sam otežano disanje pre nekoliko meseci, to je prestalo i sad mi se ponovo pojavilo otežano disanje, je l' sad to znači da se to meni sve vratilo? I kao čak me i suprug pita kako ti je disanje. OK. To disanje koje se pojavi, to je veliki bauk, veliki problem. Kasnije ću vam reći nastavak tog, tog razgovora. I baš, znači ovakvi razgovori sa klijentima su me potstakli i motivisali zapravo da vam danas snimim ovaj podkast. Baš zato što mi jedna druga klijentkinja rekla: Znaš, negde sam pročitala ili slušala sam tvoje iskustvo anksioznosti, rekla si da si negde imala anksioznu epizodu i baš se mislim kako si ti to super rešila. Ne znam šta sa mnom nije u redu kad se meni to stalno vraća, kad ja to nisam u stanju da rešim. To kaže klijentkinja s kojom radim sad nekoliko meseci, ne mogu tačno da se setim koliko meseci, radimo nekoliko meseci, recimo barem pet, koja je u momentu kad je došla kod mene imala anksioznost na nivou 10. Ona sad u 99% životnih situacija funkcioniše potpuno spontano. Ona ostaje sama, ide u šetnju sa svojim malim detetom, ide u prodavnice, druži se sa ljudima, ide u goste, gosti dolaze njoj,
[8:30]sve je normalno i sve je ponovo spontano, ali s vremena na vreme ona se preznoji, a to preznojavanje za nju ima značenje anksioznost se vratila. I kad mi je rekla znaš kako si ti to super rešila, ja onda joj kažem rekoh je l' ti znaš da sam ja neki dan osećala anksioznost? I stvarno, ja sam nedavno osećala anksioznost, možda čak i neki dan, da se to ponovilo, je l' da kažem? Ali razlog zašto ja o tome ne pričam je, i to je ona reakcija na šta ja radim kad osećam anksioznost, ja o tome ne pričam zato što ne mislim da je to ikakav problem. Razlog zašto mi nije palo na pamet da nastavim da vam pričam o anksioznosti, mom iskustvu, i mojim iskustvima sa tim osećajem anksioznosti je bukvalno mi nije palo na pamet. Zato što za mene to to osećanje uopšte ne predstavlja problem.
[12:58]I kad vi jedan simptom posmatrate kao aha, ovo je informacija, i daj da vidim šta mi kaže, i kakva god da je informacija proći će, vi se onda oko toga ne uznemiravate. Moram da vam kažem da je ovo jako lep momenat u životu svake osobe, imati sposobnost da osećate neko osećanje i da to što osećate nije nikakav problem, ni najmanje, i da možete da se sretnete sa sopstvenim osećajem.
[13:32]To je fenomenalan osećaj i potpuni doživljaj ne znam kako bih rekla sigurnosti. Hteo sam da kažem kontrole, ali kontrola je nezgrapna reč. Znači to vam je potpuni doživljaj sigurnosti. I često i još više da kažem poverenja u sebe, zato što ja duboko verujem da su osećanja nama prijatelji. Ona se pojavi to je kao kad vas prijatelj nazove na telefon i nešto želi da vam saopšti. E pa tako osećanje želi nešto da vam saopšti. I moja anksioznost mene često saopštava da sam preterala sa obavezama u tom danu, da sam na sebe preuzela previše tereta. Često me o tome informiše. Nekad me informiše o tome o nekom mom zastarelom uverenju. Ne znam da li ste slušali prošlosedmičnu epizodu podkasta kad sam pričala o tome kako je moja anksioznost izgubila strpljenje, moj jedan deo moje ličnosti izgubio strpljenje sa mnom zbog količine odmora koji sam sebi uzela. I kako sam zapravo čim sam se umesto da pobegnem od tog osećanja, okrenula anksioznosti i zapitala o čemu sam ja mislila? Pa se sad osećam ovako i dobila odgovor: moraš brzo nešto da radiš, moraš brzo nešto da radiš da ne bi ostala gladna. Anksioznost se umirila zato što u ovom momentu u mojoj karijeri jednostavno to nije istina. Ja danas ne moram puno da radim da ne bi ostala gladna zato što i za mene je jako puno mislim da je ovo već deveta godina kako se bavim psihoterapijom i savetovanjem. I od mene je i za mene je kako da kažem, toliko kumulativnog iskustva, da ja zaista bilo bi suludo da zanemarim te činjenice da ja ne mogu da ostanem gladna sve dok su ovi redovni životne okolnosti tu. OK. Tako da pozivam vas da o ovome porazmislite. One od vas one među vama da kažem koji su na početku svog putovanja pozivam da da vam ovo bude zvezda vodilja. Da jednog dana možete da stignete na mesto da anksioznost nije strašna, ne da nije strašna, nego da uopšte nije problem i što više da vam je korisna informacija. Informacija koja vama govori: ovde si malo preterala, pobrini se za sebe više. Ovde si se malo premorila, uzmi sebi vreme odmori se. Ovde sebe previše forsiraš, siđi sama sebi s vrata. OK, da može da vam bude koristan drug saputnik ka tome da vama u životu bude bolje. A ako ste blizu ovog putovanja, zajedno s vama proslavljam i bacam konfete, zato što ovo će biti velika proslava. Kad na ovo mesto stignete, ovo je velika, velika proslava. Ako želite moju podršku na tom putu da stignete na ovo mesto o kojem danas pričam i da i vaša reakcija na anksioznost bude ovakva, pozivam vas da se javite na mail koji se nalazi u opisu ove epizode i da zakažete psihoterapijsko savetovanje. Hvala vam u srce što ste slušali i čujemo se u narednoj epizodi. Ćaos.
