[0:01]Nalazimo se u muzeju Ive Andrića, jednog od najvećih pisaca srpske književnosti i upravo iza mene možete videti Nobelovu nagradu, najveće književno priznanje na svetu, koje je Andrić dobio 1961. godine za svoje celokupno delo. Naravno, iz tog dela se izdvaja roman Hronika na Drini ćuprija o kojoj ćemo i danas govoriti. Andrić je jedini srpski pisac koji je dobio Nobelovu nagradu i koji je stekao svetsku slavu u najvišim okvirima. Naravno, bilo i drugih srpskih pisaca koji su ostavili veliki trag u istoriji evropske svetske književnosti, ali Andrić je autentičan na mnogo ravni i na mnogo načina. Pre svega u žanrovskom određenju. Sva Andrićeva dela izmiču jasno definisanom jasno definisanim žanrovskim određenjem. Recimo, delo o kome govorimo na Drini ćuprija neki kritičari posmatraju kao roman, a neki kao hroniku. Zašto postoji ovaj problem? Pre svega vreme koje je zastupljeno u ovom delu traje četiri veka, 400 godina. Prvi događaj koji je spomenut u delu datira iz 1516. godine, dok poslednji događaj datira iz 1914. godine. Nije svojstveno za jedan roman da pokriva prvo toliko toliki vremenski period. Takođe ono što nije svojstveno za roman je da ovde nemamo centralni događaj, jedan centralni zaplet koji će da vuče sve ostale događaje da gravitiraju oko oko njega i nemamo uslovno rečeno glavnog junaka. Zbog toga mnogi kritičari smatraju da je ovo delo zapravo hronika. Mi znamo da u reči hronika koren je hronos, što znači vreme. Dakle hronika jednog mesta, hronika jednog podneblja, pre svega radi se o u Višegradu. Ali opet sa druge strane, most može preuzeti ulogu glavnog junaka. Tako da je možda neko srećno rešenje da se delo na Drini ćuprija nazove roman hronika i na taj način se odredi ono što je Andrić svojim genijem književnim nije mogao da smesti u jedan žanr. Kao što nije mogao svoja dela da smesti u jedan žanr, tako Andrić nije ni kao pisac mogao da se smesti u samo jednu epohu. On je izlazio iz okvira uslovno rečeno jedne epohe jer je u svom delu uspevao da afirmiše odlike mnogih epoha, a ne samo jedne. Ono što jeste interesantno je upravo arhetipska imaginacija koju Andrić koristi kao jedan umetnički postupak. A šta je to arhetipska imaginacija? Veliku veliki uticaj na Andrića igrale su legende, mitovi. U razgovoru sa Gojom Andrić će reći da je u mitovima, bajkama i legendama sačuvana jedina istina sveta i da je jedino istinito u srži tih fantastičnih i na prvi pogled nerealnih priča. On kaže da je u osnovi svake bajke zrno istine i da su talozi oko tog zrna možda čine se fantastičnim i nestvarnim, ali da moramo zaroniti mnogo dublje kroz te taloge i otkriti istinu. I ovo delo između ostalog kao i ostala Andrićeva dela imaju taj jedan dublji sloj, sloj na kome stvari funkcionišu na jedan neočekivan način. Pre svega ovo delo kao što sam rekao govori o mostu i govori o Višegradu koji je zapravo oko mosta se razvijao za tih 400 godina. Celo delo ima 24 poglavlja i kao što sam rekao pokriva taj određeni vremenski period. 24 poglavlja kao 24 sata u danu, a dan možemo predstaviti kao život, život jednog mosta. Dakle, od prve slike stvaranja mosta, a ta prva slika se na neki način pojavila u glavi Mehmed-paše Sokolovića, koji je i bio zadužbinar tog mosta, do 1914. godine i granate koja će preseći središnji stub mosta i koja će ga na neki način i oštetiti. Ovo o čemu govorimo zapravo sam početak, uvodni početak priče daje jedan široki plan. Prvo se opisuje Višegrad, opisuje se ceo taj amfiteatar između brda i reke, zatim se pogled sužava na samu reku i na most i na taj način filmskom tehnikom Andrić nas približava tom mostu i priči koja će tu zaživeti. Uhh, taj most je već uvodnoj priči, date su legende, a koje su vezane za taj most. Pa imamo različite legende. Imamo recimo legende da u tom mostu živi Crni Arapin u jednoj mračnoj sobi mračnoj dvorani. I sve te legende su date kroz prizmu dečaka koji se igraju oko mosta. Zatim postoji legenda da su u jednom kamenu kod tog mosta postoji jedno udubljenja. Postoji priča među srpskom decom da su to u stvari tragovi šarca konja Marka Kraljevića koji je tu projahao, dok sa druge strane turska deca misle da je da je to bio konj Alije Đerzeleza. Uhh i u tome se razlikuju njihova tumačenja, ali niko ne sumnja da u neko staro vreme kada je kamen još uvek bio nezreo i mlad, da je tuda projahao neki veliki junak. Zatim postoji legenda o tome da su u most uzidana deca, blizanci Stojan i Ostoji i da je da prosto bila brodarica je rušila most ne dajući zadužbinarima i graditeljima da ga završe. I na tom planu Andrić ovde pokazuje jednu ljudsku, opšte opštečovečansku priču, epopeju dobra i zla, sila koje grade i sila koje ruše. I ta vila je po toj legendi zapravo tražila da se u most ugrade blizanci da bi gradnja mogla da opstane i da se završi. Tako je nastala ideja da se po celom Otomanskom carstvu traže dvoje dece koji su blizanci, koji se zovu Stoja i Ostoja i nađeni su. Njihova majka ih je još uvek dojila i ona je plakala kada su uzimali tu decu i postoji opet legenda o mostu na na Drini da su dozvolili majci da prosto ostave otvore na samom mostu da bi majka mogla i dalje da doji tu uzidanu decu u most. Pa i dan danas kako kaže Andrić vide se beli tragovi na kamenu od mosta i pretpostavlja se da je to u stvari da su to tragovi mleka, koji inače po narodnom verovanju pomažu da žene nerotkinje ostanu u drugom stanju. Takođe vezuje se jedna legenda o nekom Radisavu koji je bio veliki junak, ogroman čovek, čija se humka nalazi, grob, blizu tog mosta i postoji priča kako jednom godišnje svetlost pada na taj most i osvetljava ga. Dakle, sve su to legende i Andrić kreće da priča iz tog jednog iz te jedne tačke, iz te perspektive legende koja se vezuje za most. A onda na interesantan način polako razvija svaku od tih priča dajući joj realnu motivisanost i pretvarajući zapravo legendu u istorijsku priču. I onda se igra na interesantan način, daje te paralele. Recimo, mi ćemo shvatiti da Radisav, čiji grob je tu, nije nikakav veliki junak koji se tu proslavio, gde će to bio jedan omanji čovek koji čak i načinom hoda nije pokazivao neko dostojanstvo.
[8:13]On je hodao tako da mu je glava se zabacivala levo i desno, kao i celo telo, pa je izgledalo kao da seje brašno. Niko tog čoveka nije poštovao. On je bio jedan običan radnik na mostu. Međutim, imao je jedan bunt u sebi. S obzirom da su Turci koji su bili zaduženi da izgrade most, tražili i prisiljavali ljude, naročito Srbe da rade na izgradnji tog mosta, a upravnik poslova Abidaga bio je prekomere bahat, strog i surov čovek, Radisav je odlučio da pobuni ljude. Tako da su noću rušili skele i rušili ono što bi preko dana napravili, a proneli su priču da sve to radi vila brodarica koja ne da da se most sagradi. Naravno, taj Radisav je uhvaćen i kažnjen je tako što je nabijen na kolac. Treba pročitati i videti kako Andrić na jedan neverovatno naturalistički način pokazuje nabijanje čoveka na kolac. Dželat koji je to trebalo da uradi je imao jedan dogovor, rečeno mu je ako uspe da proturi kolac kroz telo tog čoveka na taj način da mu ne ošteti ni jedan vitalni organ, da bi taj čovek na kocu polako umirao, dakle da ne umre odmah, dobiće još novca. I zaista tu je opisano do detalja kako se taj Radisav, kako je nabijen na kolac, a onda ta neverovatna slika, slika podizanja tog koca i Radisava koji visi negde između neba i zemlje, ali u svakom slučaju iznad svih ostalih ljudi. I u tom trenutku on koji je do tada bio običan, nedostojan, sitan čovek, koga nisu ni primećivali, postaje predmet divljenja, ali i opomena za ono što se sme, a što se ne sme. Uhh, dakle vidite kako je recimo legenda o Radisavljevom grobu koja je ostala upamćena u narodu kao o čoveku junaku, velikom čoveku i da sve to spada na njegov grob, zapravo Andrić kroz jedan realan događaj objašnjava kako je došlo do te legende. To udvajanje legende i priče koja ima realnu motivisanost je karakteristično za Andrića. I tu dolazimo do jedne divne priče, sam početak dela je u pitanju i govorimo o Mehmed-paši Sokoloviću koji u strukturi romana nema obimno mesto. Dakle, nema mnogo strana posvećenih ovom junaku, ali možemo reći da je njegovo mesto u samom značaju romana da tako kažemo neprocenjivo i veoma veoma zauzima zauzima vrlo bitnu bitnu poziciju. Mehmed-paša Sokolović je dečak iz jednog sela koje se zove Sokolovići, koje je tu u blizini Višegrada i sad vidite kako će Andrić na primeru istorijske ličnosti, jer Mehmed-paša Sokolović je bio istorijska ličnost, mešati legendarno, iracionalno i ono što je istorijsko i što je istinito. Mehmed-paša Sokolović koji se zvao Bajo, Bajo Sokolović, kada je imao 10 godina odveden je u danka u krvi, odveden je u Carigrad. I upravo scena je potpuno opisana tog danka u krvi kako Turci uzimaju srpsku decu. A da vas podsetim je li, danak u krvi se odigravao u Otomanskoj imperiji u tom carstvu na svakih šest ili 10 godina. Turci su uzimali zdrave dečake koje su posle vaspit pokrštavali, dakle prebacivali ih u Islam, islamizirali ih, a onda ih od njih činili elitni odred turske vojske koji su se zvali janičari. I ti ta hrišćanska deca koja su postojala janičari, muslimanski vojnici su vrlo često odlazila i borila se i ubijala upravo onaj narod iz koga su i potekla. To je jedna tragična istinita priča koja se događala na našim prostorima. A sa druge strane janičarima nije bilo dozvoljeno da osnivaju svoje porodice jer se vodilo računa da oni budu pravi vojnici koji neće biti isputani nikakvim vezama za za neki normalan porodičan život. Postojala je mogućnost da se određeni janičari ili određeni određena deca koja bi posle postali ljudi uzdignu u nekoj hijerarhiji. Tako je Bajo Sokolović, dečak od 10 godina kada su ga Turci uzeli na jedan neverovatan način i ovo je zaista istorijski potvrđena priča, postao veliki vezir. Uspeo se na toj lestvici. Šta znači biti veliki vezir u tako ogromnom carstvu? Veliki vezir je posle Sultana prvi čovek u carevini. Veliki vezir je praktično mozak da tako kažemo čitavog carstva i on vodi politiku naravno u saglasnost sa sa Sultanom. I upravo je taj jedan dečak iz okoline Višegrada, iz jednog Bosanskog sela iz jedne zabiti postao jedan od najmoćnijih ljudi na svetu. Jer ne zaboravimo da je tada taj imperija i to carstvo bila u okvirima evropskim pa i svetskim veoma značajna i jaka. Uhh, dakle on je postao veliki vezir koji je proširio da tako kažemo teritorije turskog carstva na nekoliko kontinenata koji je učvrstio te granice, koji je zapravo domogao se velikog bogatstva, koji je domogao se velike slave. Istorija nam kaže da je on, on nije nikada zaboravio odakle je potekao. On je zaista napravio taj most na Drini. On je ne samo napravio most na Drini, napravio je most iznad reke Trebišnjice kod Trebinja, zatim spomen česmu u svom selu. Poznato je da je poturčio i svoga oca Dimitrija kome je potonje ime bilo Džemaludin. A takođe je poznato i da je obnovio Pećku patrijaršiju i da je prvi patrijarh bio njegov brat od strica, Makarije Sokolović. Dakle taj Mehmed-paša moćni čovek, on je zaista znao odakle je došao. Po nekim istorijskim predanjima Mehmed-paša Sokolović je imao 17 godina kada je otišao iz svog sela, ali kod Andrića u priči, a Andrić je bio doktor istorije kaže da je imao 10 godina. Upravo ta scena u kojoj Turci odvode hrišćansku decu i koji imaju po dve korpe ili sepeta na konjima i svake te korpe viri jedna dečija glavica. Uhh i iz jedne korpe je upravo Bajo Sokolović, potonji Mehmed-paša Sokolović se daje u ovom delu. Prikazuje se kako majke, sestre, babe, obične žene je li, kukaju, plaču, idu za tom nesrećnom tragičnom i tužnom povorkom. I kako ih seimen i turski bičuju i teraju. A onda bi se one razbežale po okolnim šumama da bi se opet skupljale i plakale i dovikivale deci koja se nalaze u tim korpama nešto što su htela da utisnu u njihovo sećanje. Neko je vikao ime svog deteta, recimo, u Andrićevoj sceni kaže Ilija, Ilija zove majka da bi to ime urezalo u njegovo pamćenje. Ili Rade, nemoj zaboraviti svoje majke i tako dalje. I svako to dete sednom, sa jednim parčetom pite kao sa nečim poslednjim što nosi iz svog doma u kome su se rodile, odlaze u taj strašni i veliki Carigrad gde će postati muslimani i vojnici koji će se boriti upravo protiv hrišćanskog naroda. Dakle to je sve istorijski zasnovano i trenutak kada mali Bajo Sokolović dolazi na obalu reke Drine, a tu još uvek ne postoji most, to je jedan značajan i ključan trenutak za ovaj roman i za ovo delo, u kojoj će Andrić na vrlo veš način utkati nešto istorijsko, nešto psihološko, legendarno i mitsko i objasniti motivaciju Mehmed-paše Sokolovića da napravi most na Drini koju ne možemo nigde pročitati u istoriji. A o čemu se tu zapravo radi videćete na sledećem predavanju.
